SVETSKI DAN MIRA

Povodom svetskog dana mira, Centar za mir i razvoj demokratije je u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu održano je tribina “Mirovni pokret u Srbiji: juče, danas, sutra” na kojoj su govorili Vesna Pešić, Borka Pavićević, Dragan Popadić i Marija Perković.

Tribini je predhodio film Dan posle mira Džeremija Gilija, britanskog filmskog reditelja i osnivača organizacije Peace One Day, koji svedoči o naporima jednog čoveka da ustanovi dan mira i da na taj dan puške „zaćute“.Film svedoči o borbi Džeremija Gilija, otpočetom 1999. da utvrdi ne samo dan već i fiksni datum međunarodnog dana mira, koji kao takav nije postojao u rezoluciji UN donetoj 1982. Napor je urodio plodom i 21. septembar je proglašen za Međunarodni dan mira 2001 godine.

Nakon ostvarenja početnog cilja, suočen sa poraznom činjenicom da se i na dan mira u svetu ratuje, svoju energiju usmerio je ka mnogo zahtevnijem i sveobuhvatnijem cilju - ostvarenju mira na jedan dan u što većem broju zemalja obuhavćenim sukobima. Proputovao je skoro ceo svet, kucao na sva moguća vrata tražeći pomoć, tako da je ovaj dugogodišnji projekat organizacije Peace one Day koji je na početku delovao naivno utopistički rezultrao time da je 2007. Džeremi Gili uspeo da ubedi zaraćene strane u Avganistanu da 21. septembra prekinu sukobe i omoguće medicinskom osoblju UN da izvrši vakcinaciju dece. Tako je protiv dečje paralize vakcinisamo 1.400.000 dece i tom prilikom niko nije povređen. Ovu najveću akciju u Avganistanu pratile su slične aktivnosti u drugim krajevima sveta koje su rezultirale da na 21. septembar 2007. oružje ućuti.

Nadahnuti ovim podvigom učesnici tribine podsetili su i na borbu za mir, važnost i značenje te borbe kao i samog mira u granicama Srbije, a posebno kada su organizacije koje su se direkno sukobile agresiji i politici ratovanja devedesetih godina bile jedina prava opozicija tadašnjeg režima i neosporiv glas razuma.
Upravo je Gilijev film uticao na Vesnu Pešić, predsednicu Upravnog odbora Centra za mir i razvoj demokratije, nekadašnjeg Centra za antiratnu akciju, da se, kako kaže, odrekne skepticizma sa kojim je došla na najavljenu tribinu.

Kako je za vreme nekadašnje SFRJ reč mir stalno korišćena, osnivači Centra za antiratnu akciju (osnovan 15. jula 1991), među kojima su bili Vesna Pešić, Nebojša Popov i Stojan Cerović, opredelili su se za ime koje u sebi nosi protivljenje ratu. Jedna od prvih aktivnosti ovog Centra bila je podrška dezerterima i pružanje besplatne pravne podrške u ovim slučajevima.
Podsetila je na veliki antiratni miting Ne računajte na nas, održan 22. jula 1992. na Trgu republike, na kome su govorili Mirjana Karanović, Rade Šerbedžija i Stojan Cerović a koji je bio veoma posećen, poziv generalu Momčilu Perišiću, kako bi se spasio Mostar od granatiranja, koje je sadašnji haški zatvorenik najavio i ostvario.

“Žao mi je što kod nas nema opisa paralelne istorije”, rekla je ona i dodala da je se mora uraditi više na pacifikaciji zemlje, u kojoj je trenutno veoma prisutno nasilje.
Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, ukazala je da je antiratni pokret u Srbiji bio jedina ozbiljna opozicija u ovoj zemlji. Njega su, nastavila je, činili ljudi koji se sa ratom nisu pogađali. Postavila je pitanje zašto se u Srbiji uvek ide linijom većine i uvek bira dovoljno veliki nacionalista, da li je ona socijalna, laička, demokratska ili liberalna država. Zapanjena je trenutnom količinom mržnje i nasilja.
Pavićevićeva se prisetila i ideje Stojana Cerovića da se u Beogradu podigne spomenik Neznanom dezerteru, do čega ipak nije došlo, te kako je i ona za veleizdaju optužila generala Perišića, koji je te ratne 1992. poručio da će pucati pa makar ubijali i srpsku decu.

Profesor socijalne psihologije Dragan Popadić, jedan od osnivača Centra MOST, Udruženja za saradnju i posredovanje u sukobima, prisećao se pokretanja programa mirovnih studija (1999), čiji cilj je bio da promoviše kulturu pomirenja, nenasilje... Kako kaže, nisu očekivali tako veliki odziv studenata, koji su veoma brzo ostvarili saradnju sa svojim kolegama u Zagrebu i Skoplju...
Mir nije samo odsustvo rata, primetila je Marija Perković iz Žena u crnom, već on mora da ima pozitivan sadržaj. Pitanje mira odnosi se i na položaj radnika, LGBT populacije, samohranih majki, smatra ona. Nedavna eksplozija u užičkom Prvom partizanu, kada je poginulo šest radnica, koje su radile bez ugovora o radu, i odsečen prst radnika iz Novog Pazara, ne bi smeli da se zaborave, zaključila je ona.